Српски гонич (званични FCIстандард)

FCI

група: 6, гоничи и сродне расе

Секција: 1, гоничи

Подсекција: 1.2, гоничи средњег раста

Стандард број: 150

Оригинални назив расе: српски гонич

Земља порекла: Србија

Година последње измене стандарда: 2003

Цациб: да

Радни испит: да

Кратак историјат: Раса припада групи гонича који су били распрострањени по целом Балкану. Сматра се дасу гоничи из мале Азије имали значајну улогу у развоју ове расе. Први опис под именом балкански гонич потиче из 1905. и дао га је Франц Ласка, који је поред осталих гонича описао и ову расу. Први стандард написан је 1924, али FCI је 13.09.1948. на састанку на Бледу прихватио стандард, најављен 1939. у Стокхолму. Пси ове расе посебно су распрострањени у Србији и FCI је 12.11.1996. на састанку генералног комитета у Копенхагену прихватио објашњење тадашњег ЈКС и раси дао данашњи назив.

Општи изглед: Средње велики, снажно грађеног тела, темпераментан , живахан и енергичан.

Значајне пропорције: Дужина тела мерена од врха грудне кости до седне кврге, превазилази висину гребена за око 10%, обим груди већи је од висине гребена за око 20%, дужина главе износи 45% висине гребена.

Карактер: Љубак, живахног темперамента, поуздан, веома издржљив.

Глава: Дугуљаста, горње линије лобање и њушке међусобно су дивергентне.

Лобања: Посматрано од напред и са стране благо заобљена. Изражена чеона бразда. Потиљна кврга слабо развијена. Ширина лобање између ушију је мања или једнака раздаљини од стопа до потиљне кврге. Изражени надочни лукови. Стоп слабо изражен.

Лични део: Носна печурка добро развијена увек црна. Њушка клинаста, нешто краћа од лобање. Пожељан однос између дужине њушке и лобање је 9:10. Њушка се континуирано сужава од стопа ка носној печурци. Носник је раван. Усне средње снажно развијене и добро належу на вилице, руб усана мора бити црн. Горња усна покрива доњу. Угао усана није изражен. Вилице су снажне, зуби су јаки . Правилно и потпуно маказасто зубало, кљештасто зубало је дозвољено. Образи су равни. Очи средње велике, овалне, благо косо постављене, руб очних капака мора бити таман (првенствено црн). Боја очију по могућству што тамнија. Уши су високо усађене, средње дуге и широке, висећи тесно прилежу уз образе. Врх ува је више или мање заобљен, ушна шкољка је пре танка него дебела.

Врат: Снажан приближно исте дужине као глава. Горња линија је благо заобљена, са хоризонталом заклапа угао од 45 до 50 степени.

Тело: Благо издужено дужина прелази гребена за око 10%. Горња линија је равна, гребен благо изражен, леђа добро мишићава, равна, снажна и дуга. Слабине добро мишићаве, приближно исте дужине као и сапи. Сапи благо косе 20 до 25 степени према хоризонтали, снажне добро мишићаве, широке.

Грудни кош: Снажна дубина је приближно 50% од висине гребена, а обим је за 20% већи од висине гребена.

Доња линија и стомак: Овалан врх грудне кости није упадљиво истурен. Стомак је благо прикупљен.

Реп: Продужава линију сапи. Снажан у корену и сужава се ка врху, допире до скочног зглоба. Благо на горе повијен, ношен испод леђне линије. Добро одлакан.

Екстремитети: Предње ноге су пуне снаге, добро мишићаве и паралелне. Лопатица приближно исте дужине као и надлактица, мишићава и снажна добро повезана са грудним кошем. Са хоризонталом заклапа угао од 45 до 50 степени. Надлактица снажна и мишићава приближно исте дужине као и лопатица. Лакат чврст и добро належе на грудни кош одстојање лакта од земље одговара 50% висине гребена. Подлактица је равна јака и мишићава, шапље је чврсто, дошапље је снажно, благо искошено до 15 степени према вертикали, шапе су мачије са снажним уско међусобно прилежућим прстима. Чврсти нокти су црни.

Задње ноге су паралелне, мишићаве и пуне снаге, бутина је добро мишићава и равна. Колено је чврсто, паралелно са средишњом осом тела, колени угао је око 120 степени. Потколеница добро мишићава, приближно исте дужине као бутина. Скочни зглоб је снажан и ниско постављен. Угао скочног зглоба је 135 – 140 степени. Дошапље снажно и скоро окомито. Шапе су нешто дуже од предњих. Прсти су јаки и уско међусобно прикупљени, снажни нокти су црни. Отпорни јастучићи су довољно еластични.

Кретање: При кораку добар искорак предњих ногу. Пожељна врста кретања је слободан и еластичан кас. Ноге се крећу паралелно са уздужном осом тела.

Кожа: Еластична добро пигментисана, добро прилежећа уз тело.

Одлаканост: Длака је кратка и бујна, сјајна, нешто дебља добро полегла по целом телу са добром подлаком. На задњим рубовима бутина и доњој страни репа длака је незнатно дужа.

Боја: Од жућкасто црвене ка рђасто црвеној преко лисичије црвене са црним плаштом или седлом. Црна боја допире до главе и на слепоочницама прави црне ознаке. На прсима је дозвољена белина не већег пречника од 2 цм.

Величина: За мужјаке 46 – 56 цм идеално 51-52 цм. За женке 44 -54 цм идеално 48 -49 цм.

Грешке: Свако одступање од горе наведених примера има се сматрати грешком чија процена стоји у правилном односустепена изражености.

Искључујуће грешке:

Агресивност или плашљивост.

Мањак зуба при чему се толерише недостатак 2xП1.

Предгриз или подгриз.

Стаклене очи.

Предугачко тело.

Завијен, високо у луку изнад леђа ношен реп, удичаст реп, пострано ношен реп.

Бела ознака на грудима већа од дозвољене или белина на неком другом месту.

Пси изнад или испод висине.

Мужјаци морају имати два нормално развијена и у скротум спуштена тестиса.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

У ревији "ЗОВ" бр. 300/301 од 5. јануара 1996. изашао је чланак, први део написа о балканском гоничу, под насловом (Пра)стара раса, који ја овом приликом желим да пренесем онако како је написан, од речи до речи. Текст је потписан иницијалима М. У. - З. Б. Што се тиче иницијала првог аутора, мислим да нема сумње о коме се ради, а с обзиром да текст обилује чињеницама и подацима верујем да ће свима који се интересују за наше аутохтоне расе паса бити интересантно да га прочитају.

(ПРА)СТАРА РАСА

Чињеница да су гоничи некадашње Југославије (има их седам раса) чинили више од 10 % укупне светске популације гонича признатих од стране FCI (64), довољно сама по себи говори о погодности наших простора за развој гонича и иде у прилог теорији да је у далекој прошлости шири простор Балкана био резервоар из кога су настали сви гоничи Европе.
О гоничима на балкану писали су кроз историју многи аутори. први их је описао Xенопхон у книзи „Де Венатионе“. Помиње их и Арриан 530 година после xенопхона. аристотел у књизи „Анималиум Хисторица“, 350 година п.н.е. описујеседам форми паса, где сврстава и молосоидног пса (Цанис Молотицус) пореклом из Молосие у Епиру. то је био нешто мањи пас од Цанис Епиротицус који се одликовао снагом и употрбљаван је за лов.
Римски аутори су такође писали о псима на Балкану, а пре свих: Марцус терентиус Варро, виргилиус Маро, Хораз, Страбо, Модератус Цолумелла, Гајус плиниус Сецундус...
франц Ласка 1905. у књизи „Дас Wаидwерк ин Босниен унд дер Херцеговина“ сматра да сви европски гоничи воде порекло од гонича са балкана, а то потврђује и председник немачког клуба гонича (Деутцхе Брацкенклуб) гроф од Клеинсорген-Блессенохл-а. Он наводи да у основи постоје три типа: равнодлаки, дугодлаки и костретасти. Они се толико разликују на први поглед да сигурно није реч о једној основи са три варијетета.
Ласка је систематски проучио 1036 гонича, од тога 443 равнодлака, 307 дугодлаких и 286 костретастих. равнодлаки су правоугаоног облика, средње величине и снажног тела са карактеристичним бојама: црна са палежом, црвена, црвено-жутаили јелење-црвена са црним седлом, јелење црвена скоро без црне, бела.
Висина гребена ових паса била је 53,2 цм, дужина главе 23,5, дужина врата 19,5, дужина ушију 12,5 цм и маса 16,5 кг.
Код дугодлаких длака на леђима дуга је и до 20 цм, са фином подлаком. На репу је перјаница до 20 цм. На врату и стомаку, веома дуга длака, на задњим странама ногу заставице. Боја је црвена, црвено-жута, чешће са белим ознакама на глави, врату, грудима, ногама и шапама.
Честа боја је била црна са црвеним или жутим ознакама изнад унутрашњег очног угла. Било је и паса са белом основном бојом. висина гребена је 58,6 цм, дужина главе 21,9, дужина ушију 13,4 цм, а маса 15,7 кг. Дугодлаки гоничи сретани су у Србији, румунији, Бугарској, Аустрији, Мађарској и Словенији.
Костретасти гоничи јављали су се у црвеној, јелење црвеној, црвено-жутој, браон-жутој и жутој боји, затим бели са жутим или црвеним плочама, грифон браон пси и тробојни (црно-бело-црвени).Налажени су у Босни, Грчкој, Албанији, Епиру, Црној Гори, Аустрији и Мађарској.Ови пси били су основа за стварање свих европских оштродлаких гонича.
Да је оштродлака форма прастари облик потврђује и Флавиус Аррианус из Никомедие у Малој Азији (2 в.п.н.е.) који је описао да су стари Келти ловили оштродлаким гоничима.

Помешани утицаји

У систематици „Дер Брацкен“ коју је др Ф. Јунцлаус објавио 1936. у Лајпцигу, гоничи су подељени на четири групе: средоземнне, западне, источне и прелазне расе гонича. Како се источна група увелико укрстила са прелазном, данас европске гониче можемо поделити на западне и централноисточне. И код централноисточних гонича (којима припада и балкански гонич)разликујемо два типа: снажне конституције (под утицајем гонича са истока) и лакше конституције из Југославије, Албаније, Бугарске, Грчке, Мађарске и Словачке. И они се јављају у два типа. тежи – еурисомни и лакши – лептосомни који су под утицајем средоземних гонича.
Балкански гонич раширен је по целом Балканском полуострву, али и у Малој Азији (Анадолија).Значајан утицај на формирање ове расе одиграли су гоничи из Мале Азије. Сасвим је неизвесно да ли су Турци при доласку у ове крајеве затекли формирану расу или су за више од пет векова боравка оставили велики, можда и одлучујући утицај на њу.
Др Иван ловренчић је 1924. направио прву претечу стандарда (расне одлике). Стандард је у FCI службено најављен у Стокхолму 2. 6. 1939. југословенски клуб љубитеља гонича је на седници одржаној 8. 7. 1939. у Љубљани усвојио стандард балканског гонича, као и Правилник за оцењивање и рад гонича који је ступио на снагу 1. 10. 1939. Доласком 2. светског рата, као и на другим просторима Европе и у Југославији замире кинолошки рад, тако да је коначно признавање стандарда уследило на скупштини FCI која је одржана на Бледу 14. 5. 1948.
Балкански гонич је неоспорно најраширенији у Србији, због чега Кинолошко удружење Србије 1948. почиње са праћењем узгоја и уписом паса у службени регистар. У периоду од 1948-1957. одржано је у Србији преко 200 оценских смотри на којима је праћен узгој ове расе.
Резултате истраживања објавили су др Слободан Павловић и др слободан Антић у зоо-биолошкој студији о балканском гоничу, која је објављена у „Ветеринарском архиву“ из 1954.
Захваљујући тој студији стандард је преправљен и употребљен да би 8. 4. 1955. на Скупштини FCI у Луксембургу био прихваћен и заведен под бројем 150.
Комисија за аутохтоне псе формирана при КУ ФНРЈ је на састанку одржаном 13. 8. 1955. донела одлуку да се морају урадити и стандарди за балканског оштродлаког гонича и балканског жутог гонича, што на жалост никада није урађено.

Ново име

Још пре 40 година Јован Живадиновић покреће питање промене имена балканског гонича у српски гонич, пошто те расе има највише у Србији, са чим се комисија безрезервно сложила, али вероватно због неких „виших“, политичких циљева то није никада учињено.
На збору судија одржаном у Бања Луци 19. 10. 1959. расправљано је о боји балканског гонича, где је закључено да се стандард ипак не мења, већ су закључци били обавезујући за судије. На предлог др Слободана Павловића закључено је да балкански гонич може имати плашт преко главе, затим бела флека на врату која не сме бити шира од једног сантиметра и дужа од 10 цм.
Последњи стандард који је FCI доставила земљама чланицама носи датум 27. 11. 1970.
Последњих година обновљена је давнашња иницијатива з апромену имена балкански у српски гонич. Овај пут није се остало само на иницијативи, па је прошлогодишња скупштина ЈКС одржана у Темерину 17. 12. 1994. потврдила промену и доставила материјал комисији за стандарде FCI, а официјално признање се убрзо очекује.
Балкански гонич је иначе као и сви остали гоничи смештен у шесту FCI групу – Гоничи, трагачи по крви и сродне расе, у секцију два – Гоничи средњег раста. За стицање назива шампиона неопходан му је испиз у раду, предвиђен правилником за рад гонича.
Можда је интересантно рећи да је на првој Републиканској изложби одржаној у Београду 11. 7. 1948. у гаражи „Ремонт“ (преко пута садашње станице милиције у Мајке Јевросиме), од 58 уписаних гонича, чак 38 било балканаца, тада званих балкански зечари, од чега и два оштродлака, а оцењивао их је др Јанко ловрић из Љубљане.
На дрругој републиканској изложби која је одржана 18. 9. 1949. у Зоолошком врту, било је пријављено чак 123 „балканских зечара“, 23 „балканска жута зечара“ и 7 „балканских оштродлаких зечара“, што значи 153 „балканца“ од укупно 203 пријављених гонича.